Šta je ZIVOT?
Da li je trka da što brže stignemo na cilj na dugačkom putu koji ima kamenje različitih veličina novih šansi i novih mogućnosti i saznanja za još jedan uspeh ma koliki bio?
Da li u toj trci ne otkrijemo sve lepote i mogućnosti nas samih?
Da li normalan hod do cilja na dugačkom putu kada možemo da primetimo svaki kamen različite veličine nove šanse i nove mogućnosti za novi uspeh, kada otkrivamo sve lepote i mogućnosti nas samih?
Da li je ravan put koji je potrebno preći trkom ili normalnim hodom?
Da li pocenjujemo ili precenjujemo sopstven život i same sebe u postizanju ciljeva različitih veličina koje nam se postavljaju tokom života od samog rodjenja?
Da li se sve stvarno dešava sa razlogom u životu i daje na novo saznanje?
Da li stalno jurcamo jer smo primorani od okoline ili želimo da bude kao drugi ne prateći ritam sopstvenom bića?
Da li smo svesni da su naše telo i nas um čine jednu celinu nas samih?
Vezbe sa edukacije izbacivanja svih "kovcege" loših osećanja, koje godinama založili ćutanju (čak i od samog početka kontakta sa osobama oko sebe), su mi pomogle da pocnem da otkrivam: šta je zivot za mene bio do tada, odgovore na razna pitanja koja su me mučila, "kovčege" pune loših osećanja iz različitih perioda. Ovi "kovcezi" su polako gušili i sprečavali da pokažem svetu umem i znam i mogu pošto su mi se: rugali što tečno ne govorim, ponizavali me što su primećivali da imam kvalitet koji me izdvaja od svih, psihički mučili što imam ciljeve i planove da se razvijam i kao osoba i kao profesionalac u zanimanju za koje se čvrsto odlučim ...
Sva ta psihološka mučenja su mi polako i sigurno slamala samopouzdanje u sebe samu i sigurnost da mogu ispuniti svaki mali cilj na putu zacrtanog velikog cilja (da postanem iskreno srećna i uspešna osoba koja ima i srećnu i stabilnu porodicu a da posao ne postavi).
Polako sa povećanjem broja urađenih vežbi ovih edukacija, počela sam se razvijati i postajati bolja i jača i mudrija osoba. Počela sam i da: otkrivam odgovore na razna pitanja
što su me mučila u životu, shvatila da su istine reči "telo i um su JEDNO" što pre toga nisam bila svesna i "plaćala danak" (cureo mi nos iako nisam imala alergiju niti prehlada ili grip u bilo koje doba godine, "cas" sam bila gladna kao vuk - "cas" ni sam gladna što me je sprečavalo da bolje primenim naučena pravila uravnotežene ishrane od samog početka učenja ...) .... Rad sa sobom nastavljam i dalje.
ZIVOT sam shvatala kao stalnu trku gde nema vremena ni za porodicu niti prijatelje ukoliko želiš biti uspešan jer su to radili neki iz moje okoline. Kada mi se desilo šta mi se desilo sa zdravljem i telom, shvatila sam da grešim.
Na sva ostala pitanja, rado ću odgovoriti svakom ukoliko želi.
I kada ti je teško, ne daj se i ne odustaj od cilja jer uvek načina da uspes u nekom cilju i negde u tebi čuči i snaga i energija za taj uspeh.
Da li je trka da što brže stignemo na cilj na dugačkom putu koji ima kamenje različitih veličina novih šansi i novih mogućnosti i saznanja za još jedan uspeh ma koliki bio?
Da li u toj trci ne otkrijemo sve lepote i mogućnosti nas samih?
Da li normalan hod do cilja na dugačkom putu kada možemo da primetimo svaki kamen različite veličine nove šanse i nove mogućnosti za novi uspeh, kada otkrivamo sve lepote i mogućnosti nas samih?
Da li je ravan put koji je potrebno preći trkom ili normalnim hodom?
Da li pocenjujemo ili precenjujemo sopstven život i same sebe u postizanju ciljeva različitih veličina koje nam se postavljaju tokom života od samog rodjenja?
Da li se sve stvarno dešava sa razlogom u životu i daje na novo saznanje?
Da li stalno jurcamo jer smo primorani od okoline ili želimo da bude kao drugi ne prateći ritam sopstvenom bića?
Da li smo svesni da su naše telo i nas um čine jednu celinu nas samih?
Vezbe sa edukacije izbacivanja svih "kovcege" loših osećanja, koje godinama založili ćutanju (čak i od samog početka kontakta sa osobama oko sebe), su mi pomogle da pocnem da otkrivam: šta je zivot za mene bio do tada, odgovore na razna pitanja koja su me mučila, "kovčege" pune loših osećanja iz različitih perioda. Ovi "kovcezi" su polako gušili i sprečavali da pokažem svetu umem i znam i mogu pošto su mi se: rugali što tečno ne govorim, ponizavali me što su primećivali da imam kvalitet koji me izdvaja od svih, psihički mučili što imam ciljeve i planove da se razvijam i kao osoba i kao profesionalac u zanimanju za koje se čvrsto odlučim ...
Sva ta psihološka mučenja su mi polako i sigurno slamala samopouzdanje u sebe samu i sigurnost da mogu ispuniti svaki mali cilj na putu zacrtanog velikog cilja (da postanem iskreno srećna i uspešna osoba koja ima i srećnu i stabilnu porodicu a da posao ne postavi).
Polako sa povećanjem broja urađenih vežbi ovih edukacija, počela sam se razvijati i postajati bolja i jača i mudrija osoba. Počela sam i da: otkrivam odgovore na razna pitanja
što su me mučila u životu, shvatila da su istine reči "telo i um su JEDNO" što pre toga nisam bila svesna i "plaćala danak" (cureo mi nos iako nisam imala alergiju niti prehlada ili grip u bilo koje doba godine, "cas" sam bila gladna kao vuk - "cas" ni sam gladna što me je sprečavalo da bolje primenim naučena pravila uravnotežene ishrane od samog početka učenja ...) .... Rad sa sobom nastavljam i dalje.
ZIVOT sam shvatala kao stalnu trku gde nema vremena ni za porodicu niti prijatelje ukoliko želiš biti uspešan jer su to radili neki iz moje okoline. Kada mi se desilo šta mi se desilo sa zdravljem i telom, shvatila sam da grešim.
Na sva ostala pitanja, rado ću odgovoriti svakom ukoliko želi.
I kada ti je teško, ne daj se i ne odustaj od cilja jer uvek načina da uspes u nekom cilju i negde u tebi čuči i snaga i energija za taj uspeh.
