Dosta puta se cuje od starih ''Kada izgubis SEBE, nisi vise SVOJ. Izgubio si sve.'' Upravu si, covek kada izgubi SEBE (svoje ''JA'') zbog prihvacanja nekog drustva ili osobe se izgubi i vise ne zna kuda ide i gde zeli da stigne.
Kao tinedjerka, pocela sam gubiti sebe i sve se dobre manire sam smatrala za losim jer sam svojski pokusavala da me prime neki ljudi iz razreda. Nisam htela vise da budem usamljenja i odbacivana, zelela sam budem deo nekog drustva. Penjajuci sebe da bi me to drustvo prihvatilo, nisam videla da vec imam drustvo kulturnih i pametnih ljudi koji me prihvataju bez obzira na moje mucanje. Dugo se kajem i krvo mi je zbog tog mog slepila, svaka od njih je uspela u svom zivotu (ostvarila svoj cilj).
Kaznjavala sam SEBE raznim dijetama i jelim, iako nisam gojazna bila, jer smatrala da sam gojazna gledajuci devojke iz tog drustva i sa televizije. Shvatila sam da sam SEBE izgubila; da to nisam JA, da to nije MOJ ZIVOT; sredinom srednje skole kada sam osetila da se ne osecam zivom i da sam jako tuzna i nesrecna. Bila sam uvek ismejana i izigrana od slicnih ljudi tom drustvom, uvek sam ostajala sama sto me je jako bolelo a osmehom sam skrivala bol.
Kada sam shvatila da ce mi srce puci i moja glava sa njim, shvatila sam da sam na vaznoj prekretnicu zivota - ili cu pronaci SEBE ili cu se odati nekom poroku da pobegnem od tuge i bola. Dugo i detaljno sam razmiljala, odlucila sam da opet pronadjem SEBE i da izgradim sto bolju licnost od sebe. Ni jedan tren nije bio lak, bilo je teskih izazova ali sam znala da trebam istrajati zbog SEBE SAME pa onda zbog mojih u familiji. Snagu i motivaciju sam nalazila u pricama o mojim pretcima, koje sam slusala od roditelja i rodjaka, kako se nisu dali i u najtezim vremenima. Nisam smela odustati a ni pokleknuti zbog tih velikih ljudi, nisam zelela da se sramote.
Kada sam krenula u ponovno traganje za svoje ''JA'' pa do sada, imala sam podrsku svoje porodice (iako ponekad tako nije izgledalo). Prvi korak je bio da sa znam odgovor ''Ko sam ja, uposte?'', posle su dolazila mnoga druga pitanja kao da su vezana jedno za drugo (Da li sam vredna zivota? Zasto su me ucim svim dobrim i lepim manirima? Koji su moji zivotni ciljevi? Da li i ja mogu stvoriti i imati iskreno i dobro prijateljstvo? Kuda idem i sta zelim biti? ...).
Rad na vajanju i promeni moje licnosti ka boljem, traju jos uvek. Kako idem ka sto boljoj licnosti (boljim osobinama), tu su jos teze prepreke koje trebam savladiti. Kako sve cistije vidim svoj cilj a na cilju nagradu, to su sve manji bolovi od predjenih prepreka i teskih vremena.
Kao tinedjerka, pocela sam gubiti sebe i sve se dobre manire sam smatrala za losim jer sam svojski pokusavala da me prime neki ljudi iz razreda. Nisam htela vise da budem usamljenja i odbacivana, zelela sam budem deo nekog drustva. Penjajuci sebe da bi me to drustvo prihvatilo, nisam videla da vec imam drustvo kulturnih i pametnih ljudi koji me prihvataju bez obzira na moje mucanje. Dugo se kajem i krvo mi je zbog tog mog slepila, svaka od njih je uspela u svom zivotu (ostvarila svoj cilj).
Kaznjavala sam SEBE raznim dijetama i jelim, iako nisam gojazna bila, jer smatrala da sam gojazna gledajuci devojke iz tog drustva i sa televizije. Shvatila sam da sam SEBE izgubila; da to nisam JA, da to nije MOJ ZIVOT; sredinom srednje skole kada sam osetila da se ne osecam zivom i da sam jako tuzna i nesrecna. Bila sam uvek ismejana i izigrana od slicnih ljudi tom drustvom, uvek sam ostajala sama sto me je jako bolelo a osmehom sam skrivala bol.
Kada sam shvatila da ce mi srce puci i moja glava sa njim, shvatila sam da sam na vaznoj prekretnicu zivota - ili cu pronaci SEBE ili cu se odati nekom poroku da pobegnem od tuge i bola. Dugo i detaljno sam razmiljala, odlucila sam da opet pronadjem SEBE i da izgradim sto bolju licnost od sebe. Ni jedan tren nije bio lak, bilo je teskih izazova ali sam znala da trebam istrajati zbog SEBE SAME pa onda zbog mojih u familiji. Snagu i motivaciju sam nalazila u pricama o mojim pretcima, koje sam slusala od roditelja i rodjaka, kako se nisu dali i u najtezim vremenima. Nisam smela odustati a ni pokleknuti zbog tih velikih ljudi, nisam zelela da se sramote.
Kada sam krenula u ponovno traganje za svoje ''JA'' pa do sada, imala sam podrsku svoje porodice (iako ponekad tako nije izgledalo). Prvi korak je bio da sa znam odgovor ''Ko sam ja, uposte?'', posle su dolazila mnoga druga pitanja kao da su vezana jedno za drugo (Da li sam vredna zivota? Zasto su me ucim svim dobrim i lepim manirima? Koji su moji zivotni ciljevi? Da li i ja mogu stvoriti i imati iskreno i dobro prijateljstvo? Kuda idem i sta zelim biti? ...).
Rad na vajanju i promeni moje licnosti ka boljem, traju jos uvek. Kako idem ka sto boljoj licnosti (boljim osobinama), tu su jos teze prepreke koje trebam savladiti. Kako sve cistije vidim svoj cilj a na cilju nagradu, to su sve manji bolovi od predjenih prepreka i teskih vremena.
Нема коментара:
Постави коментар